Priča "SAMA U KUĆI" - Dragana Latinović

Autor: Dragana Latinović
Bosanski Petrovac, Bosna i Hercegovina

Ulica Branka Ćopića 7
Prezime: Davidović

Subota je moj omiljeni dan. Jučer je padala kiša, danas ne pada pa možda kasnije odem i do parka prošetati Mrvicu, ako mama i tata budu brzo stigli. 
Mrvica je moj pas. Gledam je kako leži u svojoj korpici, sklupčana kao mali zec. Uši su joj pokrile glavu i nazire joj se samo mala njuškica. Mama i tata su otišli u prodavaonicu, ostala sam sama u kući. 
Nije prvi put da me ostavljaju samu, već sam dovoljno velika. 
Upalila sam televizor, ne volim tišinu. 
Šest je sati. Nadam se da će se brzo vratiti da odem u park jer je u devet moj omiljeni film Sam u kući i ne bih ga željela propustiti.

Jučer smo u školi crtali Djeda Mraza. Volim crtati pa sam izvadila blok za crtanje i bojice.
Učiteljica mi je rekla da sam talentovana, htjela sam da iznenadim mamu i tatu kad se vrate. 

Zvono je zazvonilo. 
Čekam, mama i tata imaju svoj ključ. 
Ne bi zvonili. Ne smijem da otvorim vrata nepoznatima. 
Sjedim na stolici i čekam da zvono prestane da zvoni. 
Tiho se prikradam prozoru i virim kroz prozor. 
Ispred vrata stoji čovjek. 
Nestrpljiv je, neprestano pritišće dugme na zvonu. 
Na sebi ima jaknu i u ruci drži kesu. 
Strpljivo stojim kraj prozora iza zavjese i čekam da ode. 
On i dalje stoji kraj vrata, bez želje da ode. 
Uzimam telefon u ruke, i spuštam se kraj prozora. 
Pokušavam da se sjetim tatinog broja telefona. 
Teško mi je da se sjetim brojeva, razmišljam i kucam cifre, stavljam slušalicu na uho, i čekam. Telefon zvoni, i nakon drugog zvona, javlja se ženski glas. Zbunjeno tražim tatu. Glas mi kaže da sam vjerojatno pogriješila broj. Spuštam slušalicu. Napolju čujem korake.
Skupila sam se kraj prozora, i zaćutala. 
Stao je s vanjske strane prozora, osjetila sam kako gleda kroz staklo. 
Tiho sam disala, minute su sporo prolazile. Nisam bila sigurna koliko je vremena prošlo.
Čula sam korake kako odlaze. Rukama sam obgrlila koljena i čekala. Ni sama ne znam koliko je vremena prošlo dok se nisam usudila pomaknuti. 
Ustala sam i provirila kroz prozor, čovjeka nije bilo, ali je ispred vrata stajala njegova kesa. 
Mrvica je ustala sa svog mjesta i doskakutala do mene. Zacvilila je i htjela izaći napolje. Nisam znala trebam li ju pustiti, još sam se bojala, ali i bila sam znatiželjna zbog kese. 
U redu Mrvice možeš ići napolje – šapnula sam. 
Otvorila sam vrata i pustila da izađe. Ona je otišla, a ja sam se približila kesi. 
Dok sam razmišljala da li da otvorim kesu ili ne, naš je auto stao ispred kapije. 

Roditelji su se vratili kući.

( Priča je objavljena u okviru zbirke kratkih priča "Tajne (ne)mirnog kvarta" )